Газиместан

ЧАНКОВИЋ: Тешко је бити велеиздајник

  • Најбољи примјер је садашњи предсједник Републике Српске Милорад Додик, који је својевремено, док није био на власти, и те како критиковао, осуђивао неке поступке предсједника др Радована Караџића, а онда када је „ушао у његову кожу“, схватио је и промијенио се
  • Милошевић у датим околностима, сагледавајући интерес цјелокупног српског народа, можда није видио боље рјешење. Шта се друго могло? Да Срби крену у рат, да их погине десет, двадесет, тридесет хиљада
  • Туђман је био презадовољан што је обновитељ Независне Државе Хрватске, а БиХ је препустио Србима и Бошњацима – Муслиманима да се око ње договоре
Пише: Дане Чанковић, предсједник 

Велеиздаја се углавном повезује са оним људима који су на челу државе, народа, и који свјесно, обично ради личне користи, чине оно што је противно интересима државе и народа.  И мада у преломним временима има много људи и политичара који своје вође квалификују као велеиздајнике, некад из политичких разлога, а некад што су „сигурни“ у то, често није тако. Прије ће бити да је у питању различито сагледавање тешке ситуације по народ и државу и начин изласка из ње. Они људи, политичари, који нису у власти, који немају директну одговорност, немају информације које има предсједник, мисле да је њихово сагледавање ситуације и начин изласка из криза најбоље рјешење. Када би ти људи били на власти, не би реализовали таква рјешења, или би се она показала лошим.

Најбољи примјер је садашњи предсједник Републике Српске Милорад Додик, који је својевремено, док није био на власти, и те како критиковао, осуђивао неке поступке предсједника др Радована Караџића, а онда када је „ушао у његову кожу“, схватио је и промијенио се. Његова промјена, за јавност, била је најочигледнија, када је на најбољи начин пред Хашким судом свједочио у корист одбране др Караџића. Тада је Додик превазишао самога себе.

Тешко је бити велеиздајник. Мислим да то није ни бивши предсједник Србије Слободан Милошевић, мада сам био изразито против његовог рјешења српског националног питања. У времену када се разбијала заједничка држава Југославија, што споља, што изнутра, када мањи народи од српског стварају своје националне државе, вођа историјског, државотворног српског народа наставља да српско национално питање ријеши кроз Југословенство. И уколико је то заиста тачно, и поред тога мислим да није велеиздајник, јер је он заиста мислио, да је у тим околностима, за народ и државу то најбољи пут.

Усмјеримо пажњу на покушај наметања тезе да је Милошевић „издао“ Републику Српску Крајину. Овдје се нећемо задржати на чињеници да је хрватска војска уз помоћ паравојних америчких снага извршила агресију на РСК, која је у суштини требала бити заштићена од УН-а, већ само на однос Милошевић-Туђман, а у вези РСК.

У врхунској политици присутна је и трговина па и превара. Мислим да су Милошевић и Туђман направили договор који би се у најкраћем могао дефинисати да: Милошевић Србе у Хрватској „пусти низ воду“, а то исто да уради Туђман са Хрватима у БиХ.

У реализацији таквог договора први на потезу је био Туђман, тако што је приморао хрватске политичаре да укину Херцег-Босну која је политички и економски егзистирала мимо Сарајева и Бошњака, те да Хрвати и Бошњаци Вашингтонским споразумом 1994. формирају Бошњачко-хрватску федерацију. Послије је услиједио пад РСК.

Туђман је био презадовољан што је обновитељ Независне Државе Хрватске, а БиХ је препустио Србима и Бошњацима – Муслиманима да се око ње договоре. Међутим, у политици постоје и преваре… Послије Туђманове смрти заживјеле су хрватске максималистичке идеје.

Такав договор Милошевића и Туђмана не значи да је Милошевић издао Србе у Хрватској, већ да је њихов статус везао за Хрвате у БиХ. Милошевић у датим околностима, сагледавајући интерес цјелокупног српског народа, можда није видио боље рјешење. Шта се друго могло? Да Срби крену у рат, да их погине десет, двадесет, тридесет хиљада… Да НАТО изврши агресију… Да ли је то боље рјешење?

Сада би било важно да се испоштује договор Туђман-Милошевић, да Хрвати у БиХ имају исти статус као Срби у Хрватској или обрнуто. То има смисла.  И Срби и Хрвати живјели су у заједничкој држави, били су конститутивни у својим републикама, а и бројчано Хрвата у БиХ (700.000) и Срба у Хрватској (око 1.000.000) било је приближно подједнако.

У сваком случају, народ не би имао дилему да ли постоји велеиздаја или не, када би наше вође биле храбре, када се не би бојале смрти, када би били вјерујући, јер то подразумијева највиши морал, а родољубље међу највреднијим осјећањем.

Видовдан/Принцип

Један коментар

  1. Да је мобилизација у Србији била боља, вероватно би и процена Председника и људи око њега била другачија. Не може пар људи натерати читаву нацију да иде да се бори ако то нација неће.
    Према томе, није Милошевић издао Србе у Босни и Хрватској него је Српски народ тако одлучио.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*