Бил Клинтон и Алија Изетбеговић у Тузли 1997. године

БУЛАТОВИЋ: Прљаве руке лажног помирења или срамоћење српског народа

  • Изетбеговић и Церић оставили су у Босни своје следбенике и отворену отровну рану, звану Сребреница-Поточари, из које неуморно бљују све нове и нове оптужбе, машу сабљама освете, уз застрашујуће покличе АЛАХУ ЕКБЕР
  • Срби имају своје Петровданске дане – славимо славу Светих Петра и Павла 12. јула и палимо свеће, сећајући се својих мртвих, који су жртвовани за муслимански наум да баш у овом крају поред реке Дрине буде центар замишљене европске “Муслиманије“
  • Најзад: ако је Премијер Србије ишао у муслиманску џамију, када је био у посети сарајевским властима, било је ред да и његове сарајевске госте поведу у Храм Светога Саве. Ту би Бакир мога да се испрси са донацијом, за своју прву веру и врати се у православље
Пише: Љиљана Булатовић Медић

Ових дана, по Балкану се агресивно шири задах зла и оживљавају авети верског исламског рата, који је започет у Босни марта 1992. Верско-државнички вође босанских муслимана реис ул улема Церић и Алија Изетбеговић, објавили су тада циљ свете борбе исламиста: исламизација Муслимана, са девизом “Борити се у име вере“! “Исламска декларација“ је геноцидно животно дело Алије Изетбеговића, којим је до данас уништио хиљаде живота, у чему су му помагали “тврдокорни Арапи“, инструктори Ислама, који су подучавали припаднике Армије БиХ како се кољу православни Срби.

Први документарни отворени траг њихове бездушне мржње – биле су фотографије три одсечене српске главе, које су зликовци победоносно држали за косу. Томо Петковић још тражи главу свог сина Ненада (1971), којег су заједно са Браниславом Ђурићем и Благојем Благојевићем муџахедини из Тешња измасакрирали на Црном Врху 22. септембра 1992. године. Сигурна сам да би им вредни, честити Бакир, Алијин син, могао помоћи да их нађу, после руковања “рукама помирења“, разнежен цупкањем српских лепотица и младића у његову част! У будућем Београду на води или у југословенски значајном Карађорђеву. Можда ће то опет бити нека историјска седница или договор у Карађорђеву. Сваки пут су последице по српски народ бивале погубне. Овог пута, у сваком случају СРАМОТНЕ.

Изетбеговић и Церић оставили су у Босни своје следбенике и отворену отровну рану, звану Сребреница-Поточари, из које неуморно бљују све нове и нове оптужбе, машу сабљама освете, уз застрашујуће покличе АЛАХУ ЕКБЕР! Ове године муслимански верски и политички прваци и њихови савезници под посебним околностима обележавали су 20-годишњицу свог пораза у Сребреници, губитке муслиманске војске и страдање напуштеног муслиманског народа… У остваривању циљева зацртане Исламском декларацијом Алије Изетбеговића, подразумева се жртвовање и живота муслимана за најмрачније манипулације. Откако је повео верски рат, постројаване су хиљаде муџахедина, које су поздрављале своје вође урлицима: “АЛАХУ ЕКБЕР“! Алија је отац данашњег Бакира Изетбеговића. Сведоци говоре да је син Бакир све време рата, заједно са реис ул улемом Церићем водио најпрљавије операције против српског православног народа: они су творци измишљених злочина Војске Републике Српске у Сарајеву, упакованих у оптужницу за геноцид. Данас америчке тајне службе објављују да је у чврстој вези са Алкаидом и вођама ИСИС-а.

По тој матрици муџахедини и слични њима, широм Блиског истока разваљују вековне државе, зверски убијају државне прваке, кољу новинаре, оргијају над заробљеницима, децу, жене, старце, немоћне – прогоне гладне, жедне – као бескућнике. Уништавају вековну цивилизацију. Пале и руше највредније православне верске и културне споменике. Све то по налогу и финансијску и медијску подршку британске круне и њених сателита, америчке администрације и нарочито њихових “аманпур“ новинара, који воде антицивилзацијски медијски рат по туђим земљама у “свом националном интересу“.

На основу вишегодишњег вишестраног истраживања феномена “Сребреница 1995“, спознала сам да “случај Сребреница“ припада намери твораца Новог светског поретка да на Зеленој трансверзали у Европи формирају државу, етнички чисту “Муслиманију“ (или обнове Отоманску империју) на Балкану.
Случај “Сребреница, 11. јул 1995.“ као “геноцид“ представља најпресуднију лаж савремене историје. Темељ јој је постављен још 1994. у књизи “Сребреница свједочи и оптужује“ са поднасловом (ГЕНОЦИД НАД БОШЊАЦИМА у источној Босни – средње Подриње – април 1992. септембар 1994.). Као наводни аутор потписан је дојучерашњи полицајац Насер Орић.

Насер Орић је за Сребреницу постао врховни ауторитет: из Београда, као припадник јединице за пратњу политичара, чим је рат почео, стиже у Сарајево; по Алијином избору иде на специјалну обуку и – ето њега у родној Сребреници. Постаје вођа коме се морају сви дивити, који мора имати све што му се прохте (од најбоље хране, преко најлепших жена и девојчица, до злата и свакојаких почасти), постао је криминалац и злочинац најтеже врсте (све према Досијеу обавештајне службе АР БиХ 1995.) . Таквог Алија поставља за команданта 28.дивизије Армије Р БиХ.

Хашки трибунал није имао дозволу свог оснивача и финансијера да осуди Орића, његова лако доказива недела. Напротив – наплатио је сваки дан боравка у истражној ћелији Шевенингена. Ове године наумили су његови планери зла да на почасном трону у Поточарима буде лично ОН – Орић Насер. А његов син да буде уместо њега командант под барјаком његове ратне 28.дивизије! И да се прогласи из свих врста фанфара да су Срби највећа олош овог века и да су најгори од свих непријатеља народа муслиманске вероисповести.

Онда су изненада (или је све било фарса) стрпали у затвор Орића у Швајцарској, уочи митинга на коме је требало да говоре он и Ћамил Дураковић, начелник Сребренице, а реално Орићев заступник. Некако, баш у то време премијер Србије почиње своју логореичну акцију објављивања намере да ће ићи у Поточаре да пружи “руку помирења“ (иако му је нико није тражио), па је одустајао, изјављивао да одлука не зависи од њега него од Владе Србије, па су се они изјашњавали ко јесте ко није за британску Резолуцију о геноциду у Сребреници…

Тада почиње брукање српског народа око исказане жеље премијера Србије да се и он, као претходни председник Србије, појави у престижној представи напирлитаних кобајаги ожалошћених гостију, белосветског империјалистичког олоша, из читавог света. У ствари, то су углавном они који су заслужни за покретање и трајање верског рата на Балкану и широм света. Трчао је Премијер са испруженом “руком помирења“ на све стране по балканским земљама. При том је у својој хировитој површности омаловажио сопствено неваспитање, када врховном верском поглавару БиХ није прихватио руку руку помирења, ма колико то била или не била, на таквом светом месту за муслимане: у Хусреф беговој џамији у Сарајеву. Зато је реис Кавазовић дан уочи 11. јула, на радио Босни ставио до знања својим следбеницима да је њему свеједно, дошао или не дошао Премијер. Довољан знак за “АЛАХУ ЕКБЕР“!

И ове године сам била међу својима у Сребреници 10. јула. У готово празном градићу вибрирала је напрегнута атмосфера: ишчекивање најављених гостију и ожалошћених рођака оних чија имена су уписана у мермерну плочу мезарја у Поточарима. Срби су стрепећи ишчекивали догађаје, ничему се не чудећи. Не бих рекла да су веровали да их Премијер Србије неће повредити, изневерити, осрамотити својим придруживањем спектаклу у Поточарима. Већ су превише тога истрпели.

Срби имају своје Петровданске дане – славимо славу Светих Петра и Павла 12. јула и палимо свеће, сећајући се својих мртвих, који су жртвовани за муслимански наум да баш у овом крају поред реке Дрине буде центар замишљене европске “Муслиманије“. Опет смо имали “Округли сто“ на ту тему. Али никад скромније до сада. Нас троје смо дошли из Београда. Лично, као пријатељи. Није му падало на његову плитку памет да дође међу Србе, који су за Петровдан узалуд позивали и њега и свог председника Додика. Додик је који дан раније дошао у оближњи Братунац, на помен на српско војничко гробље, али – до Сребренице, међу Србе није. Нешто још раније дошао је изненада, из необјашњивих разлога, на мезарје у Поточаре – да се поклони именима покопаних земних остатака муслимана, а потом навратио и до Сребренице.

ljiljОткако је настало муслиманско спомен гробље (мезарје) у Поточарима, родном месту Насера Орића, Срби 11. јула туда не пролазе. И другим данима окрећу главу од те стране. Не зато што не поштују невине жртве рата, него зато што је то сабирни споменик истинским жртвама и вишеструко већем броју изманипулисаним именима. И то на територији Републике Српске. Са јасном тенденцијом муслиманских верских и државних власти БиХ да Сребреницу преузму “мирним путем“.

До сада су се туда мотале сваког јула тзв. невладине, у темељу антисрпске плаћенице Сорошевих и званичних америчких фондова. Њих су раширених руку дочекивале “Мајке Сребренице“, на чијем се челу налази Мунира Субашић, крадљивица, ратни профитер (“Планирани хаос“, стр. 349, И.Мустафић) и вишегодишњим преварант најнижег нивоа. Ето, представе: и Александар Високи савија се пред једном од њих, која каже “добро дошао на место геноцида“, да би тако доживео њихово помиловање и цвет жалости за шехидима и невинима. Тако се изједначио са најнижим талогом српског друштва, који предводи Соња Лихт, најмоћнија владарка Србије већ две и по деценије, Сорошева десна рука за освајање Балкана и шире. Реално, није Вучић премијер Србије, него Соња са својим пратиљама (каквима је у Русији законом забрањен рад, јер раде против интереса руског народа и руске државе!). Вучић не зна где ће заноћити и куд ће сутрадан кренути. То знају његови саветници у Кабинету.Тако он све до доласка Ангеле Меркел није смео да зна куда ће и на коју страну 11. јула. Наводно, чекао је како ће проћи британска резолуција о геноциду у Савету безбедности, па хоће ли Насер Орић бити ослобођен затвора из Швајцарске и ко ће имати предност у протоколу за јулске свечаности Сребренице.

Када су Русија и Кина ставиле вето на констатацију Резолуције да је српска војска извршила геноцид над недужним муслиманским становништвом, није се томе Вучић много обрадовао, иако је српски народ то славио! Јер је превише наредбодаваца, којима он мора да угоди, зарад опстанка на трону извршитеља наци-исламско-натовских задатака. Само наивнима и површнима није јасна ова кованица. Али је трпљење све непријатније. Најтеже је трпети ту осиону површност сопственог владара. Последице су: све дубљи стид и све веће сиромаштво народа.

Дан уочи ове манифестације електронске медије премрежили су спотови муслиманских – исламских терориста, који су претили Србији да ће бити прва на мети исламских џихадлија. И претили рефреном – “Алаху екбер“! То јесте претња, најава, оглас крваве мржње и намера.
Када се у Поточарима појавио дрчни, усамљени Премијер, без иједног домаћина уза се, опкољен само туђим и накнадно својим обезбеђењем, претња АЛАХУ ЕКБЕР је сукнула, подигла десетине хиљада људи, жена и деце на гробљу (сасвим нови обичај да се жене и деца доводе на муслиманско гробље), јер је то позив на рат! “Убиј четника“, је био прецизирани задатак.

Премијер каже да све до тада није знао да је то поклич крви и уништавања. Све док се није за свој живот уплашио. Можда се престравио од опасности да му може бити крај ту у јарку, у сметлишту и отпацима… Зар њега храброг и величанственог таквим начином да уклоне са високе светске сцене?! Шта би му рекла Олбрајтова, Меркелова, краљица енглеска, па његове бројне обожаватељице… Зато је бежао уздигнуте главе (има добар виц за те “храбре“ који “бјеже ка јунаци“!). Иако, ја мислим: да су хтели, они би га тог дана усмртили. Али – нису. Наређено им је да српског премијера протерају као прљавог пса.

Жртвоване су наочаре Премијерове. То је била највећа штета. Премијер се осврнуо на гнев српског народа, мада, можда човек за то не зна. Морао је остати уздигнуте главе, пркосни инаџија – “првак“ на Балкану. У том смислу позвао је доказане непријатеље Републике Српске да дођу у Београд, да разговарају о будућности региона. Хоће ли се поновити жртвовање интереса Републике Српске на том дејто-београдском састанку? Као свој одговор дају тзв. угледни (читајте: изнајмљени) коментатори из Србије, величајући Премијера=Србију: “Успјешним превазилажењем озбиљног међународног инцидента, напада на Александра Вучића, премијера Србије, у Сребреници, та земља положила је тест за носиоца стабилности и добила је подршку САД и ЕУ, а посебно Њемачке, да постане лидер у региону“. Они не читају британске новине, на пример „Сандеј мирор“, који извештавају: “Исламска држава је успоставила упориште у срцу Европе, а терористи тајно купују земљу у једном селу у БиХ, окруженом дубоком шумом“.

Најзад: ако је Премијер Србије ишао у муслиманску џамију, када је био у посети сарајевским властима, било је ред да и његове сарајевске госте поведу у Храм Светога Саве. Ту би Бакир мога да се испрси са донацијом, за своју прву веру и врати се у православље! Бакир бар новца има неограничене количине (ваљда је остало од оних милиона које су његова мајка и отац сакупљали по арпаским, турским и западним земљама). А можда би се десило чудо над чудима и Бакир да покаје се за своје и очеве ратне злочине, за злочине које је наређивао и злочине које и данас чини штитећи злочинце.

Па ни тада не бих опростила Александру Вучићу што је своје личне хирове ставио изнад достојанства српског народа. Што је својом суманутом амбицијом по ко зна који пут још убио убијене Србе, силовао силоване Србе и Српкиње, закланима још једном нож под грло ставио…
Само се питам, потпуно наивно и неприкладно за Премијеров случај: има ли он, кукавац сињи, икога ко га може зауставити у овом брукању страдајућег српског народа?! Да појасним: СТРАДАЈУЋЕГ СРПСКОГ НАРОДА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ!

А Бакиру би и сам Отац Алија, с потпуним правом, честитао за ово освајање пониженог Београда! Али – њима је забранио Премијер да се говори о тим давним и неважним временима. Те теме су остале за гробља, за јадиковке – које би такође могле бити забрањене. Јер – Премијер је у Поточарима прихватио руку пресуде: “Добродошао на место где се догодио геноцид!“

Како ће свог главног госта поздравити Премијер? Добро дошао пријатељу?! И не дај Боже да неко Бакиру викне штогод непријатно, а камоли да га спонтано гађа дроном, са фотосима “непријатних“ злочина над српским народом у замишљеној “Муслиманији“…

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*