Припадници Исламске државе

БРАНИСАВЉЕВИЋ: Исламска држава (други дио)

  • Замисао да Бог, који је по дефиницији, свемогућ, свеприсутан, премудар, господар свега видљивог и невидљивог, захтева од смртника да свим средствима бране његов лик и дело – од истих таквих смртника-логички је неодржива, али се лако да схватити ако се верске организације посматрају као политички ентитети. У борби за новац и власт сва средства су допуштена
  • Тада је верска нетрпељивост директно распиривана америчким окупационим апаратом који је те милиције могао да разоружа и уништи да је то желео, уместо што је фаворизовањем једних радикализовао друге муслиманске конфесије
  • Полусекуларни режими у Египту, Ираку или Сирији по овом учењу сматрају се отпадничким и као такви се морају уништити. Исто важи и за државе у којима је шиитски ислам државна религија, као што је случај у Ирану
За www.princip.me 
Пише: Стефан Бранисављевић, сарадник са Блиског истока

Иако се за нека религијска учења слободно може рећи да су пре дијагноза него кохерентни теолошки систем, било би глупо, неодговорно и нетачно означити припаднике Исламске државе бандом психопата која насумице осваја територије, садистички мучи и убија своје противнике. Такве оцене можемо чути из уста већине муслиманских теолога, локалних политичара, краљева и председника који су покренули медијску, политичку и војну кампању против Исламске државе. Од истих лица можемо чути излизану матрицу о „исламу као религији која се базира на умерености“, „исламу као синониму за толеранцију и верску коегзистенцију“. То је исувише поједностављен покушај да се ствари увију у обланду политичке коректности и да се истраживачи наведу на погрешан траг из кога ће извући површне закључке.

Ништа није даље од истине него ти ставови, али је то мање-више случај са свим теолошко-идеолошким системима који претендују да буду непогрешиви а чије су свете књиге пуне контрадикција. Замисао да Бог, који је по дефиницији, свемогућ, свеприсутан, премудар, господар свега видљивог и невидљивог, захтева од смртника да свим средствима бране његов лик и дело – од истих таквих смртника-логички је неодржива, али се лако да схватити ако се верске организације посматрају као политички ентитети. У борби за новац и власт сва средства су допуштена.

Кроз ту призму треба анализирати и екстремистичку верзију салафистичког ислама на територији Ирака и Сирије, чији су главни спонзори Турска, Катар и Саудијска Арабија, док су главни регионални противници шиити из Ирана, Сирије и Либана, као и немуслиманске верске мањине које су уживале аутономију под влашћу Баат партије до почетка америчке инвазије Ирака 2003.године и тзв. Арапског пролећа 2011.године.

У протеклих годину дана Јордан се ставио на чело коалиције против Исламске државе, започевши у септембру 2014.године ваздушну кампању и Ираку и Сирији. Краљ Абдула је у Европском парламенту у пролеће ове године изјавио: „Ови терористи су муслимане у свету претворили у мете….Нећемо им допустити насилно отимање наше вере…Више од хиљаду година пре Женевске конвенције, муслиманским војницима је било наређено да не смеју да убију дете, жену или стару особу, да не смеју да униште дрво, да не смеју да науде свештенику, да не руше цркве.“

У својим јавним наступима јордански краљ их је назвао хариџијама, што је термин који означава припаднике ислама  који су отпали од вере, а датира од првих муслиманских заједница из 7. века. Након смрти Мохамеда и првог калифа Абу Бакара, који је владао само две године пре него што је умро од старости, долази до серије грађанских ратова  између сукобљених муслиманских кланова и претендената на воћство. У том периоду настаје и подела на суните и шиите која је увек била повод крвавих и дуготрајних ратова, а која је и данас на снази.

Други израз који се провлачи за ове екстремистичке струје сунитског ислама је такфири, што означава муслимане који другe муслиманe проглашавају за отпаднике те према њима спроводе најоштрије  мере које се огледају у прогону, физичком насиљу и убиствима. Пример појачане активности милитантне салафистичке  струје може се видети у сунитско-шиитским сукобима насталим након свргавања Садама Хусеина у Ираку. Тада је верска нетрпељивост директно распиривана америчким окупационим апаратом који је те милиције могао да разоружа и уништи да је то желео, уместо што је фаворизовањем једних радикализовао друге муслиманске конфесије. У Ираку су сунити око Садама Хусеина били донекле привилеговани у односу на шиите који чине већину (око 60%), док је у Сирији ситуација обрнута (владајући алауити и остале шиитске школе чине 13% док су сунити 74%).

Мапе које су деценијама након распада Отоманског царства вукли западноевропски колонисти створили су вештачке државе које су у себи садржавале религијску темпирану бомбу. Такфиризам у модерној форми Ал Каиде и Исламске државе  добро је дошао спољним центрима да преко радикализације већ постојеће верске поделе на дужи рок дестабилизују суверене државе, мењају њихове границе и преко својих тајних служби стварају све екcтремније покрете.

Када се једанпут покрене грађански рат у коме све стране чине монструозности потребне су деценије да се та друштва доведу у ред и да се економски, политички и морално опораве. Управо нарушени крхки баланс који је у тим срединама постојао протеклих деценија биће веома тешко повратити након најновије серије верских, грађанских ратова.

Такфиризам потпуно оправдава све врсте насиља, тероризма и присиле према другим школама ислама и немуслиманима уколико се једни и други налазе на територији под влaшћу салафистичке фракције. Крајњи циљ је креирање друштва по дословно спроведеном моделу преузетог из Корана и свака девијација сматра се довољним разлогом за изопштење појединца или групе.

Два теолога су одиграла значајну улогу у формирању овог правца: први је био Ибн Тајмија (1263.године-1328.године), а други Абдел Уахаб (1703.године-1792.године).

Први је живео у турбулентним временима монголске инвазије на Блиски исток те је објавио фатву да су Монголи, иако су конвертовали у ислам, отпадници јер су првенство давали свом традиционалном Јаса закону, а не шеријату. Ибн Тајмија се сматра великим ауторитетом сунитске школе Ахмеда Ибн Ханбала (ханбализам), која ће у савремено доба имати велики утицај на уахабизам, салафизам и џихадизам.

Његово учење имаће утицај на Абдел Уахаба који ће осмислити пуританску школу ислама у 18.веку, као и на главног идеолога Муслиманског братства Сајида Кутуба (1906.године-1966.године) кога ће Насеров режим обесити због терористичке и антидржавне делатности.

По његовом учењу , шиитске и суфијске школе сматрају се “ новотаријама“ (бидаа),  а њихове присталице уколико се не покају и не врате на прави колосек проглашавају се апостатима и као такви осуђују на смрт.

Полусекуларни режими у Египту, Ираку или Сирији по овом учењу сматрају се отпадничким и као такви се морају уништити. Исто важи и за државе у којима је шиитски ислам државна религија, као што је случај у Ирану .

У принципу, где год живе сунити ту су негде и шиити (и обрнуто) тако да су поделе и сукоби неизбежни, што олакшава посао свакоме ко на дуже стазе жели да профитира од доктрине контролисаног хаоса.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*