Богородица Љевишка у Призрену

БОНДАРЕВ: Шанса Србије је у враћању Косову и Метохији сакралног значаја – православне Свете земље

  • Општеприхваћена концепција како међу Србима, тако и међу Албанцима јесте „историцизам”. При том Срби имају своју визију историје региона, Албанци своју. Међународне институције формирале су изузетно негативно схватање онтологије кризе, која се заснива на концепцији „instant history”
  • Након почетка Другог свјетског рата, Косово је ушло у састав профашистичке Велике Албаније. Од 1941. до 1945. Албанци су приредили косовским Србима локални геноцид; према подацима српских научника – убијено је више од десет хиљада људи и око сто хиљада протјерано. У оквирима српско-центричне верзије догађаја, „драма прогона” Срба из покрајине из времена Другог свјетског рата управо се и налази у основи њиховог савременог жалосног положаја на Косову
  • Истинска трагедија косовских Срба, која је предодредила прогон Срба из покрајине и на крају њено одвајање од Србије, јесте – у одустајању локалног становништва од хришћанске вјере. Са своје стране, неразумјевање те чињенице предодредило је узалудност Милошевићеве косовске политике
Пише: Никита Бондарев, руководилац центра за Балканске студије РИСИ

Седамнастог фебруара 2008. је парламент аутономне покрајине Косова, која се од јуна 1999. налази под управом администрације ОУН, једнострано прогласило одвајање од Србије и оснивање независне државе „Република Косова” (у албанском изговору – са акцентом на други слог и на крају „а”). Већ следећег дана независност Косова признале су Француска, Велика Британија, Италија и САД, а такође Авганистан и Тајван.

У овом тренутку 76 земаља званично су признале независност Косова.

При том Србија, Русија, Кина, Индија, Грчка, Шпанија, Румунија, Словачка и низ других држава одбијају да признају новопроглашену државу, будући да је њено оснивање правно нелегитимно. Једнострано проглашавање независности од стране власти Косова супротно је како Уставу Србије, тако и резолуцији Савјета Безбједности ОУН бр. 1244 из 1999. Односно, са становишта међународних правних норми – проглашење независности Косова није легитимно, што, ипак, није утицало на став влада 76 држава, укључујући водеће западне демократије.

Са чисто историјског гледишта, проглашавање независности Косова постало је тријумф реверзибилног телеолошког поимања националне историје што је само по себи изузетно опасан симптом за читав регион.

Сваки истраживач који почиње да проучава ситуацију на Косову већ на самом почетку суочава се са мноштвом интерпретација, у дословном смислу те ријечи, косовског конфликта и његове предисторије.

Општеприхваћена концепција како међу Србима, тако и међу Албанцима јесте „историцизам”. При том Срби имају своју визију историје региона, Албанци своју. Међународне институције формирале су изузетно негативно схватање онтологије кризе, која се заснива на концепцији „instant history”.

Као алтернатива и „крајње упрошћеном историцизму” и западном прагматизму наша интерпретација анализира Косово као територију сакралну за Србе, као „српску Свету Земљу, „српски Јерусалим”.

Гроб Цара Душана у Призрену
Гроб Цара Душана у Призрену

У најсажетијем излагању, историјски аргументи српске стране су следећи: Албанци су освајачи који су продрли у колијевку српске културе и државности, то јест Косова. Албанци су потиснули Србе, уживјели се на исконски српској територији и на крају успјели да се одвоје од Србије. Ипак, независност Косова од Србије је посредни циљ, а главни циљ косовских сепаратиста је – припајање Албанији и на тај начин стварање регионалне суперсиле-лидера. Тај став има потпуно ненаучну аргументацију за чије потврђивање се наводе различити српски и страни извори.

У оквирима српског виђења историје региона, само појављивање албанског народа последица је политике пресељавања, коју је водила Отоманска империја. Пошто су поубијали велики дио становништва Косова, Турци су почели да га насељавају мигрантима: из Мале Азије – етничким Турцима; са Кавказа – Черкезима и Лезгинцима; са Блиског Истока – Арапима и другим семитским народима; из неприступачних планинских крајева савремене Албаније – потомцима старосједелачког народа прије Словена, Илира, који нису били подложни културном утицају Византије. По мишљењу српских научника, од свих тих компонената и настала је крајем XV вијека албанска нација у њеном савременом облику на територији Косова и сусједне сјеверне Албаније. Ова сложена и замршена етногенеза за Балкан није изузетак. На примјер, поријекло бугарског народа није мање замршено.

Манастир Грачаница
Манастир Грачаница

Као народ који је настао као последица политике пресељавања отоманске Турске, Албанци неко вријеме нису чинили посебне неприлике аутохтоном становништву региона, то јест Србима. Али од краја XIX вијека Албанци су одлучили да коначно очисте од Срба Косовски вилајет и са тим циљем основана је 1878. у косовском граду Призрену такозвана „Призренска лига” од које почиње историја укупне савремене албанске државности.

Користећи покровитељство Истанбула, Албанци су потискивали и истребљивали Србе до 1912., када је после Првог балканског рата косовски дио „турског наслеђа” припао Србији. Са масовним антисрпским акцијама Албанци су морали да причекају, али су сукоби на националној основи трајали током читавих 20-30 година.

Након почетка Другог свјетског рата, Косово је ушло у састав профашистичке Велике Албаније. Од 1941. до 1945. Албанци су приредили косовским Србима локални геноцид; према подацима српских научника – убијено је више од десет хиљада људи и око сто хиљада протјерано. У оквирима српско-центричне верзије догађаја, „драма прогона” Срба из покрајине из времена Другог свјетског рата управо се и налази у основи њиховог савременог жалосног положаја на Косову.

Српски монаси на Косову и Метохији
Српски монаси на Косову и Метохији

По завршетку Другог свјетског рата и оснивања Социјалистичке Југославије, српским избјеглицама са Косова било је забрањено да се враћају у своја родна мјеста, а Албанци су добили све могуће слободе. Године 1945. Косово је проглашено за аутономну област, 1963. за аутономну покрајину, а 1974. покрајина је у правима практично изједначена са савезним републикама.

Ово је кратко излагање виђења историје албанског присуства на Косову у оквирима просрпске историјске парадигме.

Албанци имају своје исто толико етноцентрично схватање проблема Косово, засновано на реверзибилном поимању историје и псеудонаучној аргументацији њиховог „права првенства” на Косову.

У складу са албанском концепцијом историје, управо они су аутохтоно становништво Косова, а Срби су – освајачи.

Основна албанска теза састоји се у томе да су преци савремених Албанаца увијек живјели на Балкану за разлику од Словена који су дошли тек у VI вијеку заједно са Западним Готима и Хунима, рушећи све на свом путу. Иначе, освајачи су прилично брзо прихватили од старосједелачког становништва римско-византијску културу, чији су носиоци били преци савремених Албанаца, затим примили хришћанство и признали власт Константинопоља.

Манастир Високи Дечани
Манастир Високи Дечани

За албанско потврђивање права на Косово принципијелно је важна чињеница да су у бици на Косовом пољу 1389. Албанци устали против турских освајача раме уз раме са Србима. А после Косовске битке и након што се Србија истрзана унутрашњим неслогама распала постепено предајући своју територију Османлијама, на челу отпора против Турака нашао се Албанац – Ђурађ Кастриот који је ушао у историју као Скендербег. Ако се пође од албанске концепције историје Косова, та једна чињеница била би довољна дасе дезавуишу српски покушаји да представе Турке и Албанце као савезнике и истомишљенике.

Обично упоређење основних теза албанског и српског виђења историје косовске кризе открива зачуђујућу подударност основних идејних акцената обје теорије. У вези с тим истакнути руски балканолог А. А. Улуњан износи тезу о „блоковској структури националног питања на Балкану” и издваја неколико идејних модела карактеристичних за идеолошке интерпретације своје националне историје свих балканских народа.

То је идеја „историјског права” (реалне или привидне припадности ове или оне територије овом или другом народу), идеја „очувања/враћања историјског наслеђа”, идеја „окупљања земаља” насељених сународницима, идеја „равноправности различитих балканских народа” (у датом контексту – једнака подјела империјског наслеђа, право свих народа на плодне земље и на излаз на море). Циљ и смисао свих ових модела је – „мобилизација друштва ради реализације геополитичке идеје” и „обликовање концепције националног интереса и националне безбједности”.

На тај начин историјске паралеле, аберације и уопште реверзибилно поимање историје није одраз свесне дифамације историјске науке и историјског памћења у балканском региону. Овдје се прије може говорити о актуализацији историје – у тренуцима кризе за балканске народе историја престаје да буде „учитељица живота” (historia magistra vitae est), већ буквално постаје садржај живота. Пред нама није „крај историје”, о којем је писао амерички филозоф Ф. Фукујама него обрнуто, преливање историје у свакодневност, компактна историја.

Манастир Пећка Патријаршија
Манастир Пећка Патријаршија

За интерпретирање балканске историје кључна парадигма Запада постао је појам „instant history”, буквално „брзо растворива историја”.

Ова концепција, која се у знатној мјери базира на идејама Фукујаме, изречена је као једино могућа интерпретација историјског аспекта идеолошких система балканских народа у чланку „Instant history: како правилно разумјети ратове на територији бивше Југославије”, која је објављена 1996. у академском издању „SlavicReview”.

Аутори тог епохалног чланка били су четворо истакнутих стручњака за историју Балкана – Г. Стокс, Џ. Лампе, Д. Русинов и Д. Мостов. У том чланку истакнути научници позвали су научну заједницу и политичке аналитичаре да априори игноришу било какве историјске реминисценције које се сусрећу у идеолошким концепцијама балканских политичара, сва позивања на „историјску праведност”, на помињања историјских граница” и „историјских својина”.

Аутори чланка убјеђују читаоца да историјска наука на Балкану није више од скупа историјских анегдота и казуса који се лако могу прилагодити потребама данашњег дана. Сваки народ бивше Југославије има свој сажетак таквих историјских анегдота из којег се до бесконачности могу црпсти реминисценције које одговарају сваком случају. Такође, свака од сукобљених страна за сваку такву „историјску анегдоту” (битка на Косовом пољу, на примјер) има читав систем псеудонаучних доказа који се у оквиру цивилизоване дискусије практично не могу оповргнути.

Сувишно је говорити да „брзо растворива историја Срба” постоји само зато да би противречила „брзо растворивој историји Албанаца” и обрнуто.

Зачарани круг бескрајних историјских реминисценција мора се прекинути апсолутним игнорисањем – то је закључак који нуде аутори чланка. Позивање на „историјску правду”, поштовање „историјских граница”, поштовање „историјског права” може се и треба пречути.

Као и све интелектуалне стратегије које се заснивају на упрошћеном прилажењу сложеним питањима, идеја „instant history” у односу на косовску кризу брзо је стекла много присталица, а за америчку спољну политику постала основна.

Осведочена следбеница концепције „инстант историје” била је, поред осталих, државни секретар САД (1997-2001.) Мадлен Олбрајт, уз чије је активно учешће Косово де факто отргнуто од Србије после операције 1999. У својим мемоарима она овако описује процес преговора о Косову:

„Срби нам држе предавања из којих следи да је Косово – неодвојиви део Србије. Затим нам Албанци причају о албанској историји Косова. Ми се слажемо и са једнима и са другима… Свакој од страна говоримо оно што она жели да чује и савјетујемо да не вјерују у оно што сазнају од неког другог. И та тактика одлично дјелује!”

Шиптарска порука Србима на Косову и Метохији
Шиптарска порука Србима на Косову и Метохији

Очигледно да је М. Олбрајт због неких својих нарочитих својстава, за које сматрамо неумјесним да их разматрамо, прихватила концепцију „инстант историје” прије свега као право да не обраћа пажњу на аргументе страна у сукобу, да се не интересује за изворе конфликта, већ да се руководи искључиво својим сопственим поимањем текућег момента, али такође и као својеврсну индулгенцију која јој омогућава да отворено лаже ако саговорник прибјегава историјској аргументацији.

У мемоарима М. Олбрајт постоји опис њеног сусрета са српским епископом Артемијем (Радосављевићем) у косовском манастиру Грачаници по завршетку ратне кампање 1999, који је за овај контекст изузетно значајан. Владика показује првој личности америчког спољнополитичког ресора фотографије разрушених православних цркава и изражава бојазан да ће, изгледа, сви Срби ускоро морати да напусте Косово.

„Ја сам га увјерила – пише госпођа Олбрајт – да ће мировне снаге НАТО-а и ОУН-а учинити све да се његов народ осјећа безбједним”.

Државни секретар М. Олбрајт, гарантовала је епископу очување српских светиња на Косову и обећала да косовски Срби неће бити одвојени од Србије. Својим читаоцима М. Олбрајт објашњава – то је била изнуђена лаж, зато што није било могуће другачије разговарати са човјеком који се стално позива на древну историју, користећи при том ауторитет свог положаја. У ствари, за Србе на Косову нема будућности – „Косово које многи Срби сматрају за срце своје нације, одавно је урасло у туђе тијело”.

Признавање косовске независности од стране главних актера међународног политичког живота може се оцијенити као логичан, оправдан резултат тријумфа концепције „инстант историје” и прагматизма који из ње логично слиједи, над основним принципима међународне безбједности и здравим разумом.

Фатална грешка свјетских размјера какву представља признање независности Косова могла се избјећи да се међународна заједница није ограђивала од сложене и вишезначне историје покрајине страшилом „Instant history”. Нажалост, у случају Косова политика Запада постаје не само пристрана и необјективна него и све више „прагматична”, односно, симплификована.

При том у површности не гријеше само америчке либералне демократе („либдеми”) у лику Олбрајт, г-на Клинтона и г-ђе Клинтон, него и амерички неоконзервативци, на примјер, у лику Дика Чејнија. У погледу Косова између те двије групације уопште се не очитује нека суштинска разлика.

Упрошћавање и тежња да се деисторизује косовски конфликт својствени су и независним америчким политичким мислиоцима конзервативног правца, на примјер, веома популарном у одређеним политичким круговима у Русији, Едварду Лутваку.

Порушена српска црква на Косову и Метохији од стране шиптарске помахнитале хорде
Порушена српска црква на Косову и Метохији од стране шиптарске помахнитале хорде

У четвртом броју часописа „Foreign affairs” за 1999. годину професор Лутвак објавио је манифест „неопрагматичног” приступа решењу косовске кризе, који је назвао „Givewar a chance”, буквално – „дајте шансу рату”, или – „нека буде рат”.

„Непријатна истина налази се у томе – пише Лутвак – што рат иако је највеће зло, посједује једно значајно позитивно својство: рат је способан да решава политичке конфликте и да доводи до стабилног мира. Али, то његово својство може да се реализује или када зараћене стране потроше све своје расположиве људске и војне ресурсе, или када једна од страна успије да оствари одлучујућу побједу. Авај, у наше вријеме мале земље су принуђене да пристају на прекид борбених дејстава… То доводи до тога да сваки пут кад у овом или оном региону почне рат, прекидају га и самим тим не дају му да се претвори у стабилан мир”.

Изразито антисрпски настројени професор даље размишља о томе колико би за САД било јефтиније и практичније да се не гурају на Косово, него да дају Албанцима да изађу на крај са том ужасном „интервенционистичком српском солдатеском” на челу са Милошевићем.

Према томе, идеолошка оправданост права на Косово помоћу „реверзибилног историцизма” својственог како Србима, тако и Албанцима, у спољнополитичком контексту једноставно не функционише; српски и албански „историцизми”, будући да су супротстављени, међусобно се девалвирају и обесмиљшавају.

Логичан излаз из „ћорсокака историцизма” за западну дипломатију постали су концепција „инстант историје”, прагматизма (Олбрајт) и „нео-прагматизма (Лутвак). При том, за интерну употребу (како међу Србима, тако и међу косовским Албанцима) „реверзибилни историцизам” наставља да функционише и све до данас представља најјачи мобилизациони фактор.

Коријен проблема је у томе што за Србију „историцизам” поимања Косова није више од материјалистичке, атеистичке изведенице од сакралног поимања Косова, које је Србима било својствено све до половине XX вијека.

У вријеме социјализма трудом таквих аутора као што је писац и академик Добрица Ћосић, изведена је „секуларизација” поимања за Србе свете косовске земље. Чињеница да је Косово постало мјесто гдје су Срби стекли Христову вјеру, колијевка хришћанства у Србији и сједиште предстојатеља Српске православне цркве (од 1219. до 1766.), у секуларној верзији замјењује се тезом о „огромном културном значају” косовских средњевјековних цркава и манастира. Одаје се признање косовском епу и подвигу српског народа у бици на Косовом пољу (1389.), али се прећуткује да је за средњевјековне српске владаре одупирање „злим агарјанима” имало прије свега вјерски карактер.

Србија је на Косовом пољу стала на пут не само агресивним освајачима, него на пут силе која је довела у питање само постојање европске културе, односно, хришћанске културе (гдје су она срећна предлиберална времена када су ти појмови били идентични!).

Подвиг српског народа на Косовом пољу – то је чин управо религијски, као што је и шестовјековна историја српског мучеништва на Косову од руку Турака и Албанаца, најприје историја страдања за православну вјеру. И, наравно, није случајно да су српски просветитељи XVIII-XIX вијека Вук Караџић и Димитрије (у монаштву Доситеј) Обрадовић називали Косово српским Јерусалимом.

Велика трагедија владавине Слободана Милошевића управо је у томе што су он лично, његови сарадници и његова супруга Мира Марковић која је имала огроман утицај на њега, као српске патриоте, при том, остали атеисти.

Дакле, неминовно су били таоци „грубог историцизма”, неспосбни да схвате и осмисле сакрално значење Косова, његову важност не само за Србију него и за хришћанство у цјелини.

Патријарх Павле
Патријарх Павле

То је још тужније зато што је у годинама Милошевићеве владавине предстојатељ Српске православне цркве био Његова Светост Патријарх Павле (Стојчевић). Патријарх Павле био је диван примјер истинског хришћанског живота, смирења, аскетизма, љубави и свепраштања, а уз то и – доследне борбе за очување Косова под окриљем православне цркве.

Док је још био епископ Рашко-призренски, владика Павле чинио је све што је могао за очување хришћанства на Косову. Није се плашио ни да улази у директну полемику са Титовим атеистичким режимом.

Недавно је у Србији објављена његова преписка са властима Југославије и патријархом Германом поводом положаја православних вјерника и хришћанске цркве на Косову. По својој снази то је потресна хроника непрекидног рушења православних светиња и хришћанског начина живота Срба на Косову од стране Албанаца уз благонаклоност цивилних власти укључујући и етничке Србе-комунисте.

„Овде је народ као овце без пастира, остављен сам себи, тако да не чуди што су људи заплашени и поколебани у својој вери под навалом свих могућих невоља које их снажно ударају. Углавном, ја бих њих позвао да сачувају најважније – своју душу и част свог народа, оно заједничко благо које смо наследили од наших светих предака …” – пише епископ Павле о стањуна Косову током 60-их година.

Из писама будућег патријарха постаје потпуно очигледна примарна религијска компонента у трагедији Срба на Косову – очување православне вјере било је не само главни ослонац српског живота у тој покрајини, него и циљ и смисао самог враћања тих земаља у састав српске државе 1912.

Након што је почео прогањање православних, Титов режим је обесмислио и ослабио идеју српског Косова. Пошто су изгубили везу са својим парохијама и уопште са црквеним животом, Срби су почели масовно да се пресељавају из унутрашњих подручја Косова и Метохије у индустријски развијени сјевер покрајине препуштајући судбини светиње обливене крвљу својих очева и дједова.

Истинска трагедија косовских Срба, која је предодредила прогон Срба из покрајине и на крају њено одвајање од Србије, јесте – у одустајању локалног становништва од хришћанске вјере. Са своје стране, неразумјевање те чињенице предодредило је узалудност Милошевићеве косовске политике.

Међутим, бићемо праведни према српском лидеру напаћеном у Хашком трибуналу. Натовска бомбардовања Југославије у прољеће 1999. приморала су га да значајно ревидира своју слику свијета.

У септембру 1999. у Београду је под покровитељством Српске православне цркве одржана изузетно велика изложба „Распето Косово”, а затим издата истоимена књига за чије су штампање издвојена средства из личних фондова Милошевића. Управо та књига први пут сакупља у једну цјелину сва страдања која је српски народ претрпио на Косову од турских поробљивача до натовских бомби и ставља их у религијски, сакрални контекст.

Идеја сакралног а не само историјског значења Косова за Србију (и за читаво хришћанство) наставља свој развој у вријеме владавине Војислава Коштунице који се декларисао као српски националиста и који, за разлику од Милошевића, није био спутан догмама комунистичке идеологије.

У контексту удаљавања од „грубог историцизма”, повратка од телеологије на теологију, принципијелно је важна дјелатност владике Јована (Ћулибрка), епископа Липљанског у периоду од 2011-2014, од 2014. – епископа Славонског.

Искуство владике Јована доказује да сакрално поимање Косова могу да схвате и прихвате не само Срби него и уопште сви вјерујући људи, при том и не само хришћани. Владика Јован је одбранио докторску дисертацију у Израелу, у меморијалном центру Јад ва-Шем, која је посвећена геноциду над Србима током година Другог свјетског рата од стране хрватских усташа.

Како каже владика, у Израелу је мало ко знао, укључујући и научнике, о звјерствима усташа током Другог свјетског рата, без обзира што су жртве хрватских фашиста били и неколико десетина хиљада локалних Јевреја. За низ публикација на ту тему у израелским научним издањима, као и за одржавање научних конференција у Србији и Израелу, српском владици указана је част и додијељена награда „Голда Меир”.

„И тада сам се одлучио на нешто што ми је у почетку изгледало недостижно” – сјећа се владика Јован. „Ако сам успео да придобијем наклоност Израелаца према Србима повлачећи паралелу између страдања Срба и Јевреја у Другом светском рату, зашто онда не бих пробао да им објасним шта је за Србе Косово. Јер, то није само нека територија, то је наша Света Земља”.

Намјера владике Јована показала се више него успјешном. У Пећкој патријаршији, центру православља на Косову, 2012. одржана је међународна конференција „Балкан и Блиски Исток: заједничко и посебности” у којој су учествовали српски, израелски и европски научници. Главни циљ конференције био је – показати да се ни конфликт на Косову, ни конфликти на Блиском Истоку не могу не само ријешити, него ни бар донекле минимализовати ако стављамо у заграде фактор посебног, сакралног значења Косова (за Србе, православље, хришћанство у цјелини) и Свету Земљу (за три свјетске религије).

„Без разумевања сакралног значења тих територија, прилично скроман ефекат преговора у Рамбујеу и споразума потписаних у Ослу постаје још скромнији и непоузданији, а будућност – непредвидива…” – закључује своје излагање владика Јован.

Таквој оцјени придружују се и други учесници конференције, на примјер, професор Јерусалимског универзитета Мартин ван Кревелд.

Примјер владике Јована доказује да повратак на сакрално поимање косовског конфликта – није корак назад, како тврде неки либерални публицисти, него корак напријед. Поред осталог, то је могућност да суштина догађања на Косову допре до значајног броја људи који нису изгубили вјеру, него су ошамућени и преварени западном антиисторијском пропагандом.

Факти/Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*