Илустрација

БАРАНОВ: Русија са руском Украјином треба се уједини по моделу уједињења Њемачке

  • Настављајући паралеле са Реч-Посполитом, може се рећи да је Украјина дијелом њен наследник и продукт, да је створена под утицајем пољских империјалних стратегија раздвајања западних и источних Руса и стварања украјинске нације
  • Без обзира што је Запад прихватио минске споразуме и обустављање рата, ипак, он неће дати цијелу Украјину под руски протекторат, јер то противрјечи његовим интересима и вишегодишњој стратегији у Источној Европи, као и циљевима Мајдана који је организовао
  • У мирној подјели Украјине кључну улогу могла би да одигра управо „партија конфедералиста“ – крупних магната – олигарха, који без обзира на исход, одговарају за своје власништво. Важно је да се приступи формирању управо такве конфедеративне партије
Пише: Сергеј Баранов

Подјела Украјине је неминовна у средњорочном периоду, као што је била неминовна подјела Реч-Посполите (Пољске) у XVIII вијеку.

Ако анализирамо историјски примјер Реч-Посполите видјећемо да савременој Пољској више није било суђено да у свом саставу окупи своје раније дјелове без обзира што су такви покушаји чињени током 1919.-1939. година. Таква је судбина мултиетничких држава на геополитичким преломима.

Као некад Реч-Посполита, данас се Украјина нашла на прелому између главних сила Источне и Западне Европе.

Настављајући паралеле са Реч-Посполитом, може се рећи да је Украјина дијелом њен наследник и продукт, да је створена под утицајем пољских империјалних стратегија раздвајања западних и источних Руса и стварања украјинске нације.

Исто као и у Реч-Посполити, основни поредак у Украјини је олигархијски и интереси магната, који су увијек изнад државних, чак и ако мора да се жртвује цјеловитост државе.

Као што су у другој подјели Реч-Посполите (1792.-93. године) главну улогу одиграли пољски магнати Потоцки, Браницки, Косовски, који су се, незадовољни тада донијетим новим пољским национално-демократским уставом, обратили за помоћ Русији, тако су и у формирању ДНР и ЛНР у прољеће 2014. најважнију улогу одиграли олигарси Ахметов и Јефремов „који нису спречавали“ спровођење референдума о самосталности тих република и меком преношењу власти.

Блок магната који се током 1790-их залагао за подјелу Пољске, иначе, назван „конфедералисти“, Украјина може да види као аналогију своје будуће конфедерализације.

Прави узрок подјеле била је мултиетничност источноевропских држава. Под мултиетничношћу земље, која нагло повећава ризик подјеле, подразумјевам присуство два или неколико крупних етничких језгара, а не фамозну мулти-националност под којом се реално подразумјева само присуство малих националних мањина и дијаспора.

Иначе, Руска Федерација зато реално нема ризик подјеле, јер су 90% становништва Руси. У Украјини је ризик подјеле веома висок јер она има најмање два крупна етничка језгра – руско и украјинско.

У Реч-Посполити, прије њеног краја, сем западно-руског, украјинско-бјелоруског језгра, постојало је и литванско језгро које је такође било ограничавано у правима.

После Реч-Посполите, диобу су преживјеле многе источноевропске државе – Аустроугарска, Југославија, Чехословачка. У извјесној мјери десила се и подјела Финске која је изгубила Карелију.

У диобама нема ничег фаталног, кроз њих су прошле све државе. То је логика велике геополитике.

И СССР је имао ризик подјеле. Као што је познато, подјела се реализовала 1991. као резултат антируске револуције у Москви. Супротна шанса за обнављање ранијег састава и модела уређења СССР-а више не постоји.

Реинтеграција евроазијског простора одвија се по другом моделу и директно зависи од унутрашње интеграције руског народа.

Управо ће руски народ спријечити подјелу постсовјетског простора. Све остало није ништа више сем кула од карата, а у односу на Украјину и руско-украјинско питање од тога и треба полазити.

Руска политичка структура треба да донесе здраву, промишљену одлуку о подјели Украјине управо сада, али да ту одлуку реализује постепено – уз пуно разумјевање ствари.

Данас се Украјина не може демонтирати и одмах дјелимично интегрисати због ризика од неуспјешног рата са Западом. Зато се подјела Украјине није ни десила за вријеме „Руског прољећа“ 2014. године. После Мајдана-2, Југоисток земље био је у принципу спреман за излазак из Украјине, али није могао самостално да га реализује због недостатка одговарајућих снага.

Русија није донијела такву одлуку, иако је стала на пут подјеле Украјине, почев од Крима и Донбаса.

Русија није жељела подјелу Украјине, али је била приморана да је прихвати макар дјелимично. Таква је логика историје.

Код дијела руске политичке структуре формирао се негативан однос према нарушавању јединства Украјине иза којег се, наводно, налазе некакви посебни ризици.

У ствари, развој пројекта јединствене антируске Украјине главни је и сасвим реалан ризик, а мантре о „истом народу“ само су прикривање крајње негативне чињенице, тј. – стварања од украјинске нације антируског„дубоког пробоја“, строгог дијељења становништва Украјине на Русе и не-Русе и потискивања руске мањине.

Страх од одустајања од пројекта јединствене Украјине реално је – реликт совјетске прошлости када су сви пројекти алтернативни руском сматрани за „свете краве“ које се не смију дотаћи. О „украјинском братском народу“ се и говорило са аспекта неповредивости лењинског уређења.

Уопште, сви русофоби су против тога да се дира у Украјину, јер они ту виде крах свог модела доминације над руским народом, која је и изграђена на његовој подјели. За њих је повратак истока Украјине у руски свијет – посебан ризик!

Иначе, подјела Украјине по линији Дњепра не значи одустајање Русије од борбе за западни дио Украјине, али повећава шансе руског свијета у тој борби.

Колико год да је парадоксално, реинтеграција са Русијом и Евроазијским савезом читаве Украјине, њеног православног западног дијела, могућа је само путем подјеле и интеграције, прво, њеног источног дијела и претварањем Украјине са Лијеве обале Дњепра у инструмент интеграције Украјине са Десне обале Дњепра.

Завади па владај! – то је принцип реалне политике. Оваква размишљања имају политички смисао, за разлику од празних нада у долазак на власт у Кијеву „своје“ владе. Наде у своју владу у Кијеву заснивају се на несхватању или игнорисању суштине украјинства као система производње „Украјинаца“ и „Украјине“.

Јединствена Украјина се не може ни укротити, нити увести у систем „руског свијета“, будући да је њен успјех и лични и материјални успјех њених грађана изграђен на антируској стратегији и меркантилном економском искоришћавању одломака руског свијета.

Украјинска елита и бизнис – дефинитивно су „против“ затварања пројекта јединствене Украјине пошто је то извор њихове хране и смисла живота. Ипак, украјинска елита мораће да се припреми за геополитички прелом.

Вријеме је да се схвати чињеница да већ данас није суђено да се дио источне украјинске елите, која се нашла у емиграцији, врати у бившу јединствену Украјину. То је показало и хапшење Маркова у Италији. Украјина пролази кроз неповратну револуцију, а потпуно обнављање режима од прије 2014. није могуће.

Да ли је реална међународна подјела Украјине?

Без обзира што је Запад прихватио минске споразуме и обустављање рата, ипак, он неће дати цијелу Украјину под руски протекторат, јер то противрјечи његовим интересима и вишегодишњој стратегији у Источној Европи, као и циљевима Мајдана који је организовао.

Очигледно је да ће у мултиполарном свијету Запад, ипак, морати да се помири са губитком југоисточне половине Украјине, наравно, ако Русија буде хтјела и могла да над њом успостави свој протекторат.

Односно, мински споразуми некако прећутно потврђују спремност Запада на трговину у вези са подјелом Украјине према условима који су за њега повољни и који су за сада у цјелини такви. То није ништа друго него „тренинг“ модела међународне политичке подјеле Украјине.

А за пет година – који ће услови подјеле бити корисни Западу – ко зна? Можда, већ и линијом Дњепра, али уз гаранцију формалног очувања спољних граница Украјине.

У СССР-у и уопште у свијету после Јалте, ситуација са руском интеграцијом грађана УССР била је донекле другачија, конкретно, двосмјерна (и украјинизација и русификација), али је постојање УССР ипак, водило ка сазријевању руско-украјинског конфликта због Новоросије и Лијеве обале Дњепра и њиховог становништва. Проблем је управо у национално-државном јединству Украјине.

Руској нацији није потребна јединствена Украјина ни у каквом облику. Све остало је питање краткорочне стратегије и тактике.

У монтираном облику Украјина ће увијек бити непријатељска – она је тако уређена. Подјела Украјине као тежак и веома рискантан процес није оптималан сценарио за Русију, али никако не мора да означи геополитичку катастрофу. Међу другим реалним сценаријима који се предлажу – тај сценарио је стратешки највише прихватљив.

Крајњи циљ подјеле Украјине је – стварање велике јединствене руске државе која рачуна на укључивање у свој састав читаве Новоросије до Дунава и Украјине на Лијевој обали до Дњепра и Кијева.

Ако се одбаци украјинска националистичка пропаганда и лицемјерје русофоба свих боја, онда се у великој мјери ради о поновном уједињењу руског народа по обрасцу уједињења Њемаца после пада Берлинског зида. Међутим, решење тог задатка не може бити моментално, као повратак Крима или поновно уједињење Њемачке.

Разлози за то су и непријатељски настројен свјетски поредак и присуство прилично велике украјинске националне групе на Лијевој обали (Полтавска, Черниговска, Сумска, Кијевска, дјелимично Дњепропетровска и Запорошка област), која се може интегрисати само постепено за разлику од Крима или Донбаса гдје је незнатан украјински елемент.

Полазећи од наведене ситуације, намеће се питање о стварању Источне Украјине – Новоросије са центром у Харкову, која ће да полаже право на украјинско наслеђе у цјелини, односно, може да постане легитимни правни наследник дијела Украјине. У супротном, уједињење руског народа у Украјини изгледаће као њена окупација и неће потпадати под предмет међународне легализације.

Разумије се да лакрдије западног политичког расуђивања могу сваки процес да прикажу као његову апсурдну супротност.

Подјела Украјине може да има различите форме, како војне тако и мирољубиве.

Кад је ријеч о војним, не треба да говоримо о окупацији, већ о војно-политичким факторима укључујући и оне унутар Украјине. На примјер, Мајдан 2014. био је већим дијелом војно-политички пројекат, а не мирни протест. Многе револуције су војно-политички пројекти контролисаног грађанског рата.

Украјина је била одређена за војно-политички колосјек, теоријски речено, мобилисана за етнички грађански рат и у цјеловитом облику она више не може да сиђе с пута те мобилизације, чак ни у случају завршетка ратних дејстава на Донбасу. Њен крај ће такође бити војно-политички, и наравно, неће наступити сам по себи.

Подјела Украјине може да се одвија и у облику мирне конфедерализације њеног државног уређења. Конфедерализација би омогућила да се очува јединствени економски и хуманитарни простор Украјине и СНГ у целини.

Конфедерализација би могла да се камуфлира у федерализацију, односно, да федерализација у суштини значи конфедерализацију и мирну подјелу. Уосталом, присталице украјинства у Кијеву због тога и одбацују сваку федерализацију и у њој виде погубан пут.

Наравно, свака федерализација не значи пут ка подели Украјине. Напротив, она би могла да спријечи подјелу и на то су указивали украјински националисти, поред осталих, лидер Руха Черновол, писац Прохаско и неки други. Међутим, федерализација и сами њени мотиви противрјече догми и мантри украјинства о тобожњем етничком јединству и у тренутку кризе украјинске државе коју данас посматрамо повећава шансе за њен распад.

Треба истаћи да миран начин подјеле Украјине не улази у планове глобалних и америчких стратега будући да он минимализује расходе Русије, Источне Европе и Европе у цјелини.

Русија треба да полази од комбинације мирног пута конфедерализације и војно-политичког пута, као што се, у ствари, десило са Реч-Посполитом током 1790-их година.

Као што је показало Руско прољеће 2014. и историјско искуство других држава, тешко да се може надати у тренутни распад Украјине.

Представе о тренутном распаду су наивне и изражавају мишљење обичних људи који се мало разумију у механизме историјског и политичког процеса. Због тога њима изгледа да, заправо, нема никакве подјеле и неће је бити, да за то нема никаквих претпоставки и треба се смирити у јединственој Украјини. Међутим, процес подјеле већ се дешава.

Подела Реч-Посполите такође се дешавала у фазама: током прве подјеле 1772. биле су одсјечене само територије на периферији, а основни дио земље је остао укључујући и главна страна етничка језгра становништва –литванско, западно украјинско и западно бјелоруско.

На примјер, Русији су припале само неке источно-бјелоруске и смоленске земље, Аустрији – Галиција, Пруској – Померанија.

Ипак, прва подјела старе Пољске која подсјећа на данашње одвајање Донбаса и Крима од Украјине припремила је даљи процес прерасподјеле који се десио након 20 година током погоршања међународне кризе због Француске револуције 1792.-1795.

Формирање Новоросије, која формално остаје унутар Украјине, чак и захваљујући томе, несумњиво је – дио будућег процеса подјеле земље у случају настанка следеће у низу криза.

У мирној подјели Украјине кључну улогу могла би да одигра управо „партија конфедералиста“ – крупних магната – олигарха, који без обзира на исход, одговарају за своје власништво. Важно је да се приступи формирању управо такве конфедеративне партије.

Желио бих да оповргнем такорећи метафизичке аргументе против подјеле Украјине, које често износе конзервативно настројени следбеници источно-словенског јединства.

Суштина је у томе што је свако национално уситњавање оруђе свјетске револуције и снага расула (нпр., по К. Леонтјеву). Наводно, зашто да се тога дотиче, и тако ће се све објединити.

Господо, већ одавно је почело дробљење, а јединствена Украјина је – резултат и инструмент таквих диоба. Проблем је у томе да се спаси здрави дио тог дробљења. Не може се ослањати на филозофију совјетског националног уређења и бити противник диоба руског свијета. Треба јасно означити границу одбране, а западна граница Украјине никако није та граница.

Подсјетимо, подјела Реч-Посполите у XVIII вијеку и Пољске 1945. по линији Керзона довела је до поновног уједињења источних Словена укључујући и припаднике исте вјере.

Вријеме је да престанемо да се играмо „јединствене Украјине“!

У тој игри Русија и руски народ неће моћи да побиједе, иако су многи у искушењу да наставе.

За Факте превела са руског: Ксенија Трајковић

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*