Архиепископ Берлински и Њемачки Марко (Арндт)

АРХИЕПИСКОП МАРКО (АРНДТ): МИ, ХРИШЋАНИ, НИСМО ОД ОВОГА СВИЈЕТА И НЕ ТРЕБА ДА СЕ ПРИЛАГОЂАВАМО ОВОМ СВИЈЕТУ

Архиепископ Берлински и Њемачки Марко (Арндт) о томе како треба живјети и васпитавати дјецу у свијету који је прожет антихришћанским духом, о изазовима с којима се суочава савремено монаштво, о гаџетима и компјутерима у Цркви и о православном поимању радости и среће.

Разговарао: монах Рафаил (Попов)

Обавеза је једна – да будемо православни хришћани

  • Владико, ви сте предсједник комисије Међусаборног присуства за питања црквеног права. О својим правима данас воле да говоре практично сви, а на обавезе обично заборављају. Које су наше првенствене обавезе?

– Обавеза је једна – да будемо православни хришћани. Сваког дана, а не само суботом и недељом. Сваког часа. Да сведочимо своју вјеру свуда и у току цијелог живота.

  • Различите епохе и временски периоди се разликују. Шта је карактеристично за наше вријеме? С каквим најозбиљнијим изазовима се по вашем мишљењу данас суочавају хришћани?

– Прије свега бих навео проблеме везане за васпитавање омладине. Данас се у наш живот у великој мјери пробија неправославни дух, антихришћански дух с којим дијете долази у додир већ од првих година живота. Црква и родитељи, наравно, треба да штите и да бране дјецу од тога. Али није довољно само их бранити, треба им давати и нешто позитивно. Потребно је да дјеца од малих ногу учествују у Тајнама Цркве, да постану свјесна, да тако кажем, да имају нешто изванредно. Ми хришћани нисмо од овога свијета и не треба да се прилагођавамо овом свијету. Да, ми живимо у овом свијету, али живимо у складу са својим схватањима, по свом уставу.

Дјеца школског узраста се с овим озбиљно суочавају у школском узрасту, поготово код нас на Западу, гдје се може десити да у разреду има само једно православно дијете. И оно је, природно, приморано да брани своје ставове. Али да би то чинило, оно треба да постане свјесно своје изванредности, своје особености. Треба да зна да хришћанин не може да поступа као сви, да размишља као сви, да се понаша онако како се понашају његови другови у школи. Оно треба да схвата вриједност своје вјере, да зна да има нешто посебно, што други немају. Јер само учествовање у Тајнама га издиже изнад општег нивоа. Чак и његов распоред дана, који почиње јутарњом, а завршава се вечерњом молитвом, је другачији него код других. И кад дијете постане свјесно тога, може да живи мирно. А ако није свјесно, или ће бити стално потиштено, или ће се просто растворити у општој маси.

Радиће исто што и сви остали, пливаће низводно заједно са свима, што је својствено омладини у свакој земљи, не само западној. За православног хришћанина је веома опасно да се томе препусти, зато што лако може да изгуби своје «Ја», своју самосвојност. И тек ако човјек схвата какво богатство посједује: православну вјеру, православну црквену традицију – он ће живјети својим животом. А на Западу је ова ситуација још компликованија због избора: да човјек буде Рус или да не буде Рус, да влада и овим језиком, или само овим итд. Тако да живот младој генерацији намеће тешка питања. И важно је да она зна тачне одговоре.

У ропству гаџета

  • Савремена средства за везу омогућавају да свима буду доступни сви догађаји, укључујући и оне из човјековог приватног живота. Свако има видеокамеру, барем у мобилном телефону, све што види човјек одмах ставља на интернет. То не заобилази ни Цркву. Видимо колико много има снимака свештенослужитеља, њиховог понашања, који можда нису увијек најобјективнији. Какав бисте савјет дали као архипастир: како да реагујемо и шта да радимо сви ми – и свештеноначалије, и свештеници, и парохијани, – кад се дешавају такве ствари? Шта да радимо ако смо, рецимо, видјели нешто лоше о свом свештенику на видеоснимку?

– За нас је то драгоцјен васпитни фактор. То нас подсјећа да не смијемо да заборавимо колика је одговорност на нама, у којој мјери наш живот треба да буде стално мисионарење. Не смијемо да се препуштамо неким страстима или слабостима, већ сваки тренутак нашег живота треба да одговара ономе чему нас учи наша вјера.

А сви су и раније гледали шта раде свештеници, тако да се суштински ништа није промијенило – промијенило се квалитативно и кванитативно: ако је раније, рецимо, у неком селу служио свештеник који није баш био за углед, за то су знали само његови парохијани, а данас више народа има могућности да види неку непријатну ствар, да сазна за њу.

Свештеник – и не само свештеник, већ и сваки хришћанин – увијек је одговоран за све, за свакога: и за сву паству, и за све друге хришћане. Ни за тренутак не смијемо да заборавимо на саборност наше Цркве. И као саборни хришћани увијек дјелујемо заједно са свима осталима. И оно што ради један од нас одражаваће се на све – и позитивно, и негативно.

Осим тога, наравно, треба стално да подсјећамо и себе и друге да неке појединачне епизоде, неки догађаји, извађени из контекста, не могу да свједоче о општем расположењу. Тако да мирјанима, спољашњима, треба јасно рећи: то није слика наше Цркве, један човјек је поклекао. А сваки човјек може да поклекне – то је уткано у људску природу. И ако се десило нешто такво, не смијемо да се усредсредимо само на то, а тим прије не треба неког човјека да ставимо на пиједестал, да га уздижемо: увијек треба да знамо да је то пад једног појединца. И не треба то специјално да истичемо. Као што, уосталом, то никад не треба да чинимо ако се ради и о другим областима живота, тим прије ако човјек живи у Цркви.

  • Многи користе телефоне, смартфоне и таблете у храмовима, да би видјели, на примјер, тумачење Апостола и Јеванђеља или да би прочитали молитве пред Причешће. Какав је ваш однос према томе?

– Дошао сам до закључка да ове апарате у принципу не треба користити у храму. Раније сам и сам с телефона читао тајне молитве, које су биле снимљене на њему, али ми је једном један архијереј рекао: «Знате, сво вријеме ми се чини да шаљете и примате смс-поруке.» Одмах сам ставио ову ствар у џеп и одлучио сам: нећу више да не саблажњавам људе.

Нажалост, чак и свештеници користе телефоне у олтару, телефонирају… Увијек их замолим да изађу кад то видим.

Сматрам да у крајњем случају може да се погледа нешто важно на телефону. Често обилазим парохије, а код нас је обичај да се у олтару последњи кондак поје после «Придите, поклонимсја» после малог входа. И дешава се да немам цедуљицу са собом, коју обично припремам или да сам одабрао погрешан кондак, у том случају узимам телефон. Али то је ријетко.

Поновићу: на основу искуства знам да то некога може да саблазни. Такође знам да ако човјек нешто често ради то постаје навика које се касније тешко може ослободити. Савремена средства заиста шире наше могућности, али не треба све да пребацујемо на њих, не треба да заборављамо на рад сопственог сјећања, сопствених мисли.

Манастир и свијет

  • Владико, притисак свијета данас осјећају и они који су изабрали пут монашког дјелања. Које изазове сматрате најозбиљнијима?

– Прије свега, то је дигитализација свијета и човјека. Наравно, она много тога олакшава у нашем животу, али се притом испоставља да је човјек или склон, или принуђен да преузима још више послова. Размишљање је следеће: имаш компјутер, можеш брзо да обавиш свој посао, ето ти зато још два задатка. А монах у таквој ситуацији просто губи тло под ногама и практично остаје без молитве. Каква су била наша монашка послушања? – Увијек су била таква да смо уз њих могли да се молимо. Плели смо корпе… Обрађивали башту… Наши монаси, на примјер, праве свијеће. Праве свијеће и моле се. Већ је теже радити у штампарији, а најтежа је припрема материјала за штампу: овакав рад захтјева напетост ума и човјек више не може да се моли. Може само ако је искусан монах, да држи молитву у срцу.

Зато захтјевам да монаси који раде на овим послушањима прекину посао сваких пола сата како би начинили 10 метанија и изговорили 25 Исусових молитава, а онда се вратили свом послу. На основу искуства знам да је то врло ефикасно. Многи се плаше да се одвоје од посла: мисле да ће се одвојити и да ће изгубити мисао, али није тако – већ супротно, после молитве човјек јасније размишља, долазе му нове мисли. Тако сам радио још док сам студирао: сваких пола сата сам правио паузу и молио се, а посао се одвијао још боље него прије тога. Наравно, ту је потребна и унутрашња дисциплина.

Други изазов представља то што су монаси, авај, принуђени да много више опште са свијетом него раније. Посебно ако манастир није у некој забити, него у граду или у предграђу – онда има више искушења везаних за додир са свијетом: треба излазити у куповину или неким другим послом… И ако монах не научи да се правилно односи према томе, контакти са свијетом могу много наудити његовој души. И наравно, треба их регулисати. Треба их ограничити. То је веома тешко, али треба то да учинимо.

Осим тога, у принципу треба ограничити употребу компјутера и различитих гаџета: нипошто их не треба држати у келији – само на радном мјесту.

Још једна ствар: људи који долазе у манастир доносе већ устаљене свјетовне навике. Најчешће прате вијести, желе да буду у току дешавања у свијету. Али монаху то уопште није потребно. Ова навика је данас толико укоријењена у људима да човек може да је се ослободи само упорним самопринуђивањем.

Авај, ја морам да знам за неке догађаје, али не гледам и не читам вијести сваког дана. Знам: ако се нешто важно деси, наши парохијани ће ме назвати и рећи ће ми. И ако је то нешто заиста важно, игуман или ја ћемо то пренијети нашим монасима. Али трка за вијестима, која је толико раширена у свијету, треба да буде искључена у манастиру: она одвлачи човјека од монашког дјелања.

Велики проблем представља родбина. Он се данас много теже решава него претходних година. Виђање с родбином такође треба да буде ограничено да се монах не би погружавао у свијет – свијет ионако просто упада у обитељ и треба стално да пазимо на то да му се не препустимо. Хвала Богу, постоји Атон, гдје човјек може да се подвизава далеко од свијета. Чини ми се да су то главни изазови с којима се суочава савремено монаштво.

Да, дисциплина и послушање су веома-веома тешке ствари. Раније је било лакше потчињавати се дисциплини, зато што је послушање било природно у породици, васпитавало се од детињства. Данас тога више нема и човјек који долази у манастир из свијета доноси дух непослушања и гордости и мора да се ослобађа многих ствари на које се навикао.

Човјек много тога мора да преломи у себи. На примјер, младим монасима је често тешко да устану рано ујутру на богослужење. Узгред речено, било је вријеме кад су сви младићи служили војску: тамо су се навикавали на рано устајање и у манастиру то за њих није представљало нешто посебно. А данас многи не служе војску и за њих је велики проблем да рано устану.

С непослушањем се суочавају у свим манастирима, то је несрећа нашег доба. А самовоља је страшна ствар.

Очисти срце за молитву!

  • Једна од невоља нашег времена је неумјерена потрошња. А да би човјек трошио различита добра потребан му је новац, и ако новца нема довољно, људи често прибјегавају кредитима. Недавно смо сазнали да су Руси по кредитима дужни износ који је отприлике једнак буџету просјечне европске земље. Живот на кредит има тешке духовне последице: ремети се душевни мир, људи престају да размишљају о било чему другом осим о исплати камате. Како бисте оцијенили ову ситуацију и који савјет бисте дали онима који су у њу доспјели?

– Никад нисам узимао кредит и не желим да га узмем. Зато што сам се увек плашио да ћу упасти у неку замку и нећу знати како да се из ње извучем. Иако су, наравно, наше парохије приморане да узму кредит како би платиле црквено здање или неку имовину за парохију. Мислим да је то на том нивоу допустиво. А у личном животу не могу то да прихватим просто зато што ме то доводи у извјесну зависност коју не желим. Али то је мој лични став, не кажем да сви треба тако да живе. То је у извјесној мјери вјероватно неопходно, понекад је чак и корисно: знам да људи понекад узимају аутомобиле на лизинг, зато што је то јефтиније него да их купе. Али понаваљам, овакав приступ није за мене. А ако неко други воли – нека изволи.

  • Враћајући се васпитавању дјеце и омладине: у последње вријеме постају популарне серије у којима се као нешто свакодневно и уобичајено приказују распојасаност, разврат, непринципијелност и негативне ствари. Исто се може рећи и за игре које играју дјеца и омладина. Чему то води и над чим родитељи треба да се замисле?

– То води ка ђаволу! Али неправилно поступају родитељи који просто забрањују ове филмове и игре: не смијемо да градимо живот на забранама!

Дјеци умјесто игара и серија које их развраћају треба понудити оно што ће чинити основу њиховог живота. А ако буду имала ову основу, сама ће се разабрати, сама ће схватити, погледавши једном или два пута какви су то филмови. Схватиће да је то прљавштина и апсурд од којег се човјек природно одвраћа, зато што стреми ка чистоти. Зато што стреми ка васкрсењу, стреми ка вјечном животу – тамо су чистота, и радост и свјетлост. А ови филмови и програми испуњавају душу тамом.

Узгред речено, још 1950-1960. година један амерички психолог је установио да су дјеца предшколског узраста у наше вријеме доживјела већ толико ствари које су њихове деке и баке доживљавали максимум у току цијелог живота. Зато што дјеца сједе испред телевизора. А ако размислимо, сви ови телевизијски програми нас оптерећују непотребним информацијама. Апсолутно непотребним! Оне нису потребне ни дјеци, ни одраслима! Вративши се с Атона, гдје сам отишао на два-три мјесеца, затекао сам гомилу новина на столу – и погледао сам последње и прве: у њима је писало једно исто! И све то се није тицало мог живота, мене. Свако тога треба да буде потпуно свјестан. Раније сам већ говорио о томе: данас су људи врло зависни од вијести. Знам људе који по четири-пет пута дневно гледају вијести. И каква је корист од тога? – Никаква. А да си стао на молитву, да си прочитао барем један псалаам или 20 Исусових молитава, од тога би већ имао користи.

Стално морамо да бирамо. Знамо да човјек не може истовремено да свира, рецимо, клавир или виолину и да цијепа дрва за пећ. Може да ради једну ствар. А мисли да истовремено може да се бави неколиким пословима. И не бави се ниједним. Често говорим људима: «Издвоји бар на пет минута једну ствар и ради само њу. А после тога нешто друго. Направи списак ствари, размисли: да ли је ово потребно? – Безусловно. Али за то ће бити довољно пет минута. А остало вријеме се моли.» То је систематски приступ времену. А вријеме је таленат који нам је дат. И према њему треба да се опходимо као што је речено у причи о талентима: треба да користимо таленат. А кад се бавимо сједењем, испуњавајући своје срце разноразним вијестима које нам нису потребне, закопавамо овај таленат.

  • Али морамо да гледамо вести…

– Сасвим је довољно једном дневно погледати дневник, и не треба више. А многи постају до те мјере зависни да већ дрхте од нестрпљења кад их неко, на примјер, задржи у разговору, зато што обавезно треба да виде најновије издање вијести. То се дешава и свештенослужитељима.

Живот у Цркви је срећа и радост

  • Владико, вјероватно је од самог настанка Цркве у свијету постојао стереотип о томе да је Православље нешто досадно, тужно, повезано се некаквим ограничењима која човјека чине несрећним. Како да покажемо свијету и неуцрквљеним или невјерујућим људима да је хришћанство религија радости и да човјеку пружа безграничне могућности за самоусавршавање?

– Како да покажемо? Врло једноставно: својим животом. Што више сами будемо водили црквени живот, што се више будемо радовали ономе што имамо, лакше ће нам бити да у то убиједимо и друге.

Принципијелно не признајем мисао да нас Црква у нечему ограничава. Напротив: она нас ослобађа – прије свега од наших страсти. Живот у Цркви је ослобођење, а не ограничење.

А ако се, на примјер, поведе разговор о посту, кажем: «Кад вам љекар препише неку дијету то је горе, много горе него пост. Али се строго придржавате те дијете, зато што ју је љекар преписао. И према ријечима свештеника о потреби за постом не треба се односити као према неважним и неозбиљним.»

  • Сад у Русији све већу популарност стичу семинари и тренинзи на којима људе уче да буду срећни и успјешни. На ова предавања иду и уцрквљени људи – с истим циљем: да науче како да постигну успјех. Како одговорити овим људима: шта је потребно да би човјек с тачке гледишта хришћанина постао срећан и успјешан?

– Нека читају житија светаца – видјеће да су се свети мученици радовали одлазећи на мучења. Понекад су се чак препирали и свађали ко ће бити први. То је сасвим другачији приступ животу од оног који имају људи ван Цркве. Принципијелно је другачији и може се рећи да је у многоме супротан. Зато што тражимо срећу управо у томе да испуњавамо заповијести Божије. И у томе је налазимо, ако све исправно чинимо. А нецрквени људи то просто не виде – и не могу да виде, зато што нису просвећени у том смислу.

Али треба рећи и то да хришћани не проналазе у потпуности срећу у живота у Цркви, зато што се много тога код нас ради подсвјесно, па чак и несвјесно. И у извјесној мјери за то смо криви ми, црквенослужитељи – зато што понекад лишавамо вјерника много тога – на примјер, кад на служби немарно читамо, да што прије прочитамо… Рећи ћу чак и следеће: то је антицрквена пропаганда која се води у Цркви – кад се на служби немарно чита или кад се чита тако да нико не може да схвати шта се уопште чита. И не ради се о језику, већ о томе како се изговарају ријечи молитава, како се оне преносе. У нашем црквеном животу има много тога што храмље и што треба поправити. А свако наше богослужење је права богословска школа. Узмимо, на примјер, само каноне за сваки дан – па у њима је све! То је таква школа! Само треба слушати и чути.

Са руског превела Марина Тодић
Православље.ру

Један коментар

  1. Baš ukrepljujuće.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*