Александар Вучић и његов кабинет из Немањине улице

АНТОНИЋ: Шпанска серија као увод у ванредне изборе?

  • Због принципа функционисања овог сајта, свој текст предајем до понедељка у 17 сати. Тако нећу бити у прилици да одгледам емисију на РТС–у (у 21.00) у којој ће, како је најављено, „Александар Вучић открити ко руши српску Владу, да ли тајкуни и стране амбасаде дестабилизују земљу, имају ли савезнике у Вучићевом кабинету, те да ли медијско-аферашки рат може утицати на свеукупни амбијент у Србији“
  • Тужна је држава у којој министри у Влади (Стефановић, Селаковић, Лончар и Вулин), током пропагандне ТВ-емисије, понављају како је сведочење једног очигледног политичког и социјалног маргиналца „најстрашнији удар на државу“
  • Али, хајде да се сетимо 1989. године. Управо је тада постало јасно да Румуни не подржавају аутократу. Управо је тада постало јасно да самодржац не може да упрегне целокупан народ како би служио његову власт
За Фонд Стратешке Културе пише: Слободан Антонић

Овонедељну колумну хтео сам да посветим уџбеничкој мафији – страним издавачким кућама које, захваљујући подршци компрадора из наше Владе, преузимају српско школство служећи се огољеном корупцијом[1]. Међутим, оно што се у недељу, 29. новембра, десило – шпанска серија са „дестабилизацијом државе“ и „добровољним“ одласком премијера на полиграф – навело ме је да поново пишем о премијеру, о заглушној режимској ларми о „државном удару“.

Због принципа функционисања овог сајта, свој текст предајем до понедељка у 17 сати. Тако нећу бити у прилици да одгледам емисију на РТС–у (у 21.00) у којој ће, како је најављено, „Александар Вучић открити ко руши српску Владу, да ли тајкуни и стране амбасаде дестабилизују земљу, имају ли савезнике у Вучићевом кабинету, те да ли медијско-аферашки рат може утицати на свеукупни амбијент у Србији“.

Али, и без гледања те емисије – у којој ће наш премијер коначно разјаснити све недоумице о „рушењу владе“ и о „дестабилизацији државе“ – на основу сопственог аналитичког искуства могу да закључим: уколико рационалан политичар учествује у представи, у којој премијер тражи да иде на полиграф; у којој министар полиције држи ванредну конференцију за штампу, окружен специјалцима са фантомкама и машинкама[2]; у којој се председник и премијер два пута званично састају у истом дану[3]; у којој главни коалициони партнер (СПС) лојално следи званичну мантру о „дестабилизацији државе“[4], итд. може да се нађе само ако је намерио да распише ванредне изборе, и то веома брзо – можда већ за 24. јануар 2016. године.

Пишући раније о премијеровим најавама ванредних избора[5] – напоменуо сам да не постоје рационални (демократски) разлози за то: „Да ли је влада у кризи? Није. Да ли се парламентарна већина осула? Није. Да ли је неко важно и глобално политичко питање на дневном реду, па о њему треба и народ да се изјасни? Није. Да ли је опозиција толико ојачала да преко својих медија дрма темеље владе? Не, наравно! Да ли Вучићу не пружају подршку неки од страних центара моћи – Вашингтон, Берлин или Брисел? Никако!“.

На основу наведеног закључио сам да су Вучићу потребни избори првенствено из психолошких разлога – зато да би победом над опозицијом надоместио неуспех у својим политичким мегапројектима (творница микропроцесора вредна `четири милијарде евра`, Мерцедесова фабрика аутобуса, фабрика ракета `Алас`, фабрика ауто-делова у Обреновцу, Боингова фабрика, Београд на води, итд).

Пошто се јавности не може приказати као победник у пројектима које је најављивао, тврдио сам да ће имиџ победника одржати тако што ће, без стварног парламентарног или демократског разлога, расписати изборе, а затим, покушати да до ногу потуче слабу и подељену опозицију. „Треба само да нађе неки колико-толико уверљив разлог за то и – ево нама избора“, била је основна идеја мог чланка.

И ето, разлог се нашао – „дестабилизација Србије“ и „државни удар“. У атмосфери фактичког ванредног стања – када се свака критика на рачун Владе проглашава „дестабилизацијом државе“, када су велике телевизије препуне министара који „бране“ премијера од „лудака“ који их критикују (самом Корницу је одмах ископано да, наводно, има „дијагнозу Ф10.2 и Ф10.4[6]), у атмосфери у којој се професори универзитета хапсе само због критичких објава о Влади Србије на јутјубу[7] – дакле, у таквом озрачју, ко би још могао приметити да не постоје никакви истински разлози да се иде на ванредне парламентарне изборе?!

При чему, што је најлепше, сутрадан, после ове представе, разматрају се понуде за продају „Телекома“ – каква коинциденција! И уопште, тај полиграф, и та питања: како се може, истовремено, питати: „Да ли си икада видео Александра Корница?“ и „Да ли си се икада са њим састао“? Није ли логично да једно подразумева друго? Такође, да ли је, можда, нашег премијера, требало пре питати (уместо о сусрету са Корницом): „Да ли је истина да си потписом на Бриселски споразум прекршио Устав Србије и извршио акт велеиздаје?“. Мислим да би се, кад већ о томе говоримо, полиграф показао као несумњиво исправан када би, као једини истинити одговор, признао исказ: „Јесам“!

Но, чак и ако нисам у праву, чак и ако из свега овога не следе ванредни парламентарни избори (24. јануара 2016), тужна је држава у којој премијер хоће да докаже истину тако што се сам пријави за полиграф!? Тужна је држава у којој се „Бела лађа“ више не одвија само недељом увече на РТС-у, већ се збива свакога дана када премијер (или пак његов министар полиције) држи конференцију за штампу. Тужна је држава у којој министри у Влади (Стефановић, Селаковић, Лончар и Вулин), током пропагандне ТВ-емисије, понављају како је сведочење једног очигледног политичког и социјалног маргиналца „најстрашнији удар на државу“[8]!

Дакако, у јавности се ствара утисак да је коришћење једног помоћног средства у истрази – полиграфа – врхунски критеријум истине. Али, полиграф није доказно средство. Оно се, као такво, не користи у кривичном поступку, будући да је подложно манипулацији управо оних који постављају питања. Полиграф се, међутим, приказом режимских медија као регуларно  институционално средство, претвара у телевизијски шоу, забаву за народ. Када је на то упозорио Борисав Стефановић[9], одговорено му је из СНС-а да је реч о „скандалозној, бескруполозној и веома опасној поруци“, као „наставку политике призивања украјинског сценарија и хаоса у нашој земљи“![10]

Дакле, као реакцију на оспоравања премијера најављен је букурештански сценарио, мега-збор у Београду коме би присуствовало „целокупно чланство Српске напредне странке као и грађани Србије“. Тај збор који би, дакле, трајао „док се целокупна ситуација не разреши“[11]. Али, хајде да се сетимо 1989. године. Управо је тада постало јасно да Румуни не подржавају аутократу. Управо је тада постало јасно да самодржац не може да упрегне целокупан народ како би служио његову власт.

Но, није најгоре то што је ова власт, наводно национална, по свим својим објавама, маркетиншким и иним, на умору. Најгоре је што је њена постојећа алтернатива гора од ње[12]. Ако се већ смејемо актуелној фарси, морамо се запитати – шта је алтернатива? А то и јесте суштинско питање српског политичког живота.

Фонд Стратешке Културе

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*